Ravnopravnost u uniformi: Zašto pol ne određuje uspeh u vojsci

U javnom diskursu često se vodi žučna rasprava o tome da li je mesto ženama u vojsci. Mnogi argumenti protiv svode se na uprošćene biološke determinante i zastarele društvene obrasce, zanemarujući suštinu savremenog ratovanja i složenost vojnog poziva. Kada se razgovor spusti na nivo generalizacije i posmatranja kroz prizmu polnog organa, gubi se iz vida osnovni princip: oni koji mogu najviše da pruže treba da budu na pozicijama na kojima se najbolje snalaze. Nema ovde podele na osnovu pola; ženi koja je fizički i psihički spremnija, izdržljivija i jača od muškarca, društvo treba da omogući da bude vojnik ako to želi.

Mit o fizičkoj inferiornosti i realnost terena

Često se može čuti stav da je vojska, posebno pešadija, rezervisana za muškarce zbog njihove sirove fizičke snage. Navodi se mentalni eksperiment: zamislite stotinu nasumično odabranih muškaraca i žena na livadi, sa puškama, kako trče jedni prema drugima. Iako pojedinac možda ne bi stigao pre neke od devojaka, generalni utisak je da bi na ženskoj strani bilo daleko više gubitaka. Ovakav scenario, međutim, potpuno zanemaruje šta je savremeni vojni poziv. Vojska nije samo jurnjava za puškama i valjanje u blatu; mnogo je više od toga. Taj izvršni čin, gde se snaga meri sposobnošću okretanja i obrtanja u blatu, nije jedini uslov. Neko može fizički potpuno odgovarati, ali pasti na drugim, jednako važnim, a negde i važnijim testovima. Tu ne postoji nijedan razlog da su žene manje sposobne, i da baš nijedna nije dorasla zadatku.

Problem nastaje kada se generalizacija i predrasude nametnu kao pravilo. Posmatranje stvari isključivo iz svog ugla ili ugla neposredne okoline vodi ka lošem, ka stereotipima, a to automatski znači sputavanje i narušen kvalitet života. Kao što među muškarcima ima onih koji nisu za taj poziv, tako i među ženama ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih da u jurišu nose mitraljez težak deset kilograma. Pitanje nije da li postoje, već zašto bi procentualna zastupljenost bila argument da se pojedincima uskrati pravo na profesionalno ostvarenje. Kvalitet je uvek ispred kvantiteta.

Životinjski nagon i instinkt majke: Univerzalni pokretači

Osnovna uloga vojske, kažu neki, svodi se na životinjski nagon da ubiješ neprijatelja i istovremeno preživiš. Svaki čovek poseduje taj nagon da ubije onoga ko ga ugrožava i pokuša sebe da spase - čovek je po prirodi najveća životinja, i to nema apsolutno nikakve veze sa polom. Ženama je drag život koliko i muškarcima; kada taj nagon prestane da postoji, čovek, bez obzira na pol, diže ruku na sebe. U životinjskom svetu, posebno kada je ugrožen život deteta, majka bi skočila ma šta da je u pitanju - da li je to armija, vojska ili čopor vukova - da bi odbranila potomstvo. Taj instinkt prave majke predstavlja možda i najsnažniju borbenu motivaciju.

Postavlja se pitanje kako onaj koji se plaši čak i da ode u vojni odsek, da ga slučajno ne mobilišu, može da procenjuje, etiketira i tvrdi da neko drugi nije za vojsku. Ironično je što su upravo to isti oni koji sa sigurne udaljenosti pozivaju na rat i busaju se u patriotska prsa preko grbače tuđih sinova, dok su svoje sklonili na sigurno. Isto tako, postoje i oni koji se hvale da bi ratovali za državu, a kada bi se zaista zaratio sukob, prvi bi pobegli na sigurno. Takvi „patrioti“ su najglasniji, ali najmanje pouzdani.

Lomljivi nokti i mitraljeski pojas: Dvostruki aršini u selekciji

Realnost srpske vojske u 21. veku dodatno komplikuje priču. Ona je postala sve samo ne institucija za najizdržljivije, najzdravije i najsposobnije. U nju se primaju oni koji po svaku cenu žele da se dokopaju neke zarade i oni koji žele solidna primanja bez posebnog školovanja. Fluktuacija broja zaposlenih govori da su neki previše olako shvatili taj poziv, ili da im nije dovoljno objašnjeno šta znači biti vojnik, ili da je selekcija bila previše laka - a najverovatnije kombinacija oba. Godišnje se gubi nekoliko stotina ljudi samo zato što su plate nedovoljno visoke. U takvom sistemu, gde narednici i kaplari ponekad nose rančeve i opremu ženskim pripadnicima jer eto, to nije toliko lako za poneti, stvara se pogrešna slika o svim ženama u vojsci.

Problem je što se zbog pojedinih lepotica sa kikicama, koje ne mogu poneti običnu transportnu vreću i večito su na poštedi zbog ciklusa koji imaju po nekoliko puta mesečno, sve žene u uniformi svrstavaju u isti koš. Zaboravlja se da, kao i u svakom poslu, postoje oni koji rade i oni koji se šlepaju. Umesto da se u vojnu službu primaju najizdržljiviji i najžilaviji, pa tako i ženske osobe koje to mogu, primaju se oni koji su se primili na vojnu akademiju i obukli uniformu, bez obzira na unutrašnji kapacitet. Selekcija bi morala biti beskompromisno stroga, ali ne na osnovu pogrešnih kriterijuma poput toga da li neko ima penis za upravljanje tenkom ili skalpelom, već na osnovu stvarnih psihofizičkih mogućnosti i volje.

Hladnokrvnost, strategija i istorijske lekcije

Često se može čuti da žene nisu ni fizički ni psihički dovoljno jake, i da samo zbog pritiska feminizma mora da im se dozvoli da budu vojnici. Ovakav stav ne samo da je netačan, već je i opasan. U poslednjem ratu na ovim prostorima, žene su se pokazale kao hladnokrvnije, operativnije i spremnije od muškaraca. Određena istraživanja sugerišu da je žena često bolji strateg, sklonija sagledavanju i analiziranju različitih aspekata akcije koju organizuje - što je stavka od krucijalnog značaja. Dokazano je i da je žensko telo, iako prosečno manje mišićave mase, često otpornije na dugotrajne napore i bol.

Istorija i mitologija pune su primera žena ratnica. Od Orleanke, preko Milunke Savić koja je bila heroj i pre mnogih muškaraca, do Ljiljane Zikić Karađorđević, pesnikinje i dobrovoljca Vojske Srbije poginule 1999. godine. Njen ratni dnevnik svedoči o hrabrosti koja ne poznaje pol. Na globalnom nivou, kurdske Peshmerge, uključujući čitav bataljon udovica, godinama su se borile prsa u prsa protiv najfundamentalnije i najsvirepije naoružane formacije na prvim linijama fronta. Njihova borba, svedena na čist opstanak, pokazuje da u uslovima gde nema sporednih faktora, žene itekako mogu biti ravnopravni učesnici. Fokusiranje na izgled takvih boraca, poput poređenja sa filmskim zvezdama, predstavlja čist seksizam i ponižavanje njihovih dela.

Mentalitet krda i privilegije koje niko ne traži

Suština problema nije u nedostatku sposobnosti, već u mentalitetu krda. Ako nisi „naš“, nikada te neće prihvatiti, i uvek će misliti da si gori, pa bio razlog tome što si žena ili bilo šta drugo. Taj mentalitet, doduše, zgodan je u vojsci ako treba da se puca - lakše je pucati u nekog ko nije „naš“. Zbog istog tog mentaliteta, žene koje rade „muški“ posao se omalovažavaju, traži im se sto i jedna mana, i govori im se kako im nije mesto u vojsci. To je direktan rezultat patrijarhalnog nasleđa da je ženama mesto u kuhinji.

Istovremeno, ne može se poreći da u nekim sredinama, uključujući i srpsku vojsku, postoje dvostruki aršini. Žene su često zaštićene, privilegije postoje (npr. odsustvo sa terena zbog deteta do tri godine, što po zakonu može da koristi i otac). To stvara tenzije i osećaj neravnopravnosti kod muških kolega, koji onda to koriste kao argument protiv. Međutim, biti profesionalni vojnik, odnosno vojnik po ugovoru, u mirnodopskim uslovima prvenstveno je zanimanje kao i svako drugo. On može biti stražar, vozač, kuvar, bolničar - spektar poslova je širok, i ne podrazumeva nužno odlazak u pucnjavu ili ekstremno fizičko iscrpljivanje, izuzev u specijalnim jedinicama za koje važe posebni kriterijumi.

Svakodnevica profesionalnog vojnika često se svodi na metlu i čišćenje, na vešeraj i pranje stotina tanjira. Marševi od nekoliko kilometara, koje većina uredno izdrži, iako izuzetno naporni, nisu nepremostiva prepreka ni za prosečnu ženu, a kamoli za onu u dobroj kondiciji. Priče o maršu od 42 kilometra bez pauze, koji izdrži tek šestorica od tridesetorice, govore da je to ekstrem i za većinu muškaraca, a ne argument protiv žena. Problem je kada se od žena očekuje da traže od muškaraca da im nose opremu, umesto da se one same izbore sa teretom. Ali to je pitanje ličnog integriteta i karaktera, a ne pola.

Između feminizma i mizoginije: Traženje racionalnog centra

Krajnosti su uvek loše. Ni forsirani feminizam koji insistira na tome da su žene u svemu jednake i svemoćne, ni mizoginija koja ih svodi na biološku mašinu za rađanje, ne vode ka rešenju. Činjenica je da su muškarci genetski predodređeniji za teške fizičke radove i da ih „po default-u“ krasi veća sirova fizička snaga. Ali to nikako ne isključuje mogućnost da i žena koja je dovoljno utrenirana i takve telesne građe ne može stati u stroj, rame uz rame sa njima. Problem je u tome što je generalizacija izuzetno loša stvar. Ne mogu svi u vojsku - ni svi muškarci, ni sve žene. Zato se i vrši selekcija.

Postoje žene koje su zaista sposobne i izdržljive, ali „jedna lasta ne čini proleće“. Par njih koje obavljaju posao kako treba nije dovoljno da sve žene vojnike u globalu izdigne na viši nivo. Međutim, isto važi i za muškarce. Danas, kada se gleda omladina koja stasava - razmažena, isfeminizirana, utegnuta, zgoljava ili debela, koja bi se većim delom istraumirala u nekoj šumi bez interneta i mamine kuhinje - postaje diskutabilno da li su i mnogi muškarci sposobni za vojsku. S druge strane, svedoci smo da su devojke sve agresivnije, ratobornije i fizički jače od svojih muških vršnjaka. Realnost je da je današnja omladina, bez obzira na pol, sve razmaženija i nesposobnija, te da bi selekcija morala biti daleko stroža i temeljnija.

Pitanje zarobljavanja i etike u ratu

Jedan od najtežih argumenata protiv učešća žena u borbenim dejstvima jeste strah od zarobljavanja. U ratovima koji se vode na ovim prostorima, ili u sukobima sa grupacijama koje ne poštuju Ženevsku konvenciju, sudbina zarobljene žene je nezamislivo surova. To je razlog zašto se u mnogim vojskama, uključujući i izraelsku, žene ne šalju u prve borbene redove, već obezbeđuju puteve, raskrsnice, čuvaju straže i zatvorenike. Međutim, ovaj argument govori o surovosti neprijatelja i prirodi rata, a ne o nesposobnosti žene. Puška ubija bez obzira ko puca iz nje - dete, žena, starac. U situacijama gde je opstanak ugrožen, pitanje pola postaje sekundarno. Kurdske borice su išle u borbu znajući da je smrt od njihove ruke za neprijatelja sramotna i da ih čeka monstruozna sudbina ako budu uhvaćene, ali su ipak izabrale da se bore.

Kome je mesto u uniformi?

Zaključak se ne može izvesti na osnovu jednog uzorka. To što neko poznaje deset žena u vojsci od kojih je osam nesposobno, ne znači da su sve žene nesposobne. Isto tako, to što neko drugi zna nekoliko izuzetno sposobnih žena, ne znači da su sve žene odlični vojnici. Statistički gledano, muškarci jesu brojniji i u proseku fizički jači, ali to ne daje za pravo da se pojedinačne žene, koje su dokazale da mogu, omalovažavaju i diskriminišu. U vojsku treba da ide onaj ko hoće i ko može - bez obzira na pol. Rasprava o tome da li je to „ženstveno“ ili nije je promašena. Šta je sa ženama hirurzima, vatrogascima, rudarima? Nekada su i zvanja poput doktorke, profesorke ili advokatice bila nepostojeća imenica, smatrana skrnavljenjem jezika. Vremenom su te reči zaživele jer su žene svojim radom i sposobnošću osvojile te profesije.

Na kraju, rodna ravnopravnost u vojsci nije pitanje pukog ispunjavanja normi i kvota, već pitanje stvaranja sistema u kojem će najsposobniji, najposvećeniji i najhrabriji, bez obzira na to da li su muškarci ili žene, braniti svoju zemlju. Društvo ne treba da nameće veštačke barijere zasnovane na polnom organu, već da omogući da svako ko ima volju i kapacitet dobije šansu da se dokaže. Jer, kada dođe trenutak istine, nije važno ko nosi pušku, već ko je spreman da je upotrebi za odbranu onoga što voli. A taj instinkt, taj životinjski nagon za preživljavanjem i zaštitom, ne poznaje podelu na muško i žensko - on je duboko ljudski.